Otadžbina je stupala iz rata u rat, a Danica Marković o jeseni 1913. ostavila Beograd i osvanula u Prokuplju. Sa šestoro dece i izabranikom životnim, Momčilom Tatićem, koji tu bejaše postavljen za okružnog načelnika. U novom staništu, poput helenskih junakinja, priključila se buntovnicima. I, mnogo godina kasnije napisala: „Nikad ne osetih život tako intenzivno, kao u palanci za vreme okupacije.”
Ovako Milica Baković, bibliotekarka iz Čačka, otvara priču o ratnoj časti i usudu prve moderne srpske pesnikinje. Kći čačanskog učitelja, Danica Marković (Čačak 1879 – Beograd 1932), proleća 1917. stala je uz rame topličkim ustanicima, ali je posle sloma bune počeo novi krug pakla za nju. Te sudbinske dane lepe književnice opisuje, u sećanjima 1932, njena učiteljica Milena Bojović. Ovako...
Prva posledica ustanka bila je dolazak 21. puka bugarske vojske. Ostaviše zgarišta i krvave tragove naslednicima. To je bio 11. puk „opolčežaca”, a za njima u jesen, kao u najgorim zbitijima, dođoše komitadžije, da dovrše ako je šta ostalo. Pročuše se, po zlu i nečinu, imena pukovnika Atanasova, Nikolova, Orovčanina, Kruma...
U Prokuplju je sedeo neki pukovnik, nerad da se podigne protiv komitskog besa, pa Danica reši da ide u molbu, generalu Tasovu koji je stolovao u Nišu. Reče, da bi je pustili, da u Niš nosi rakiju a trampiće je za so. Te krete pešice sa još tri sirotne žene, koje su terale jedno natovareno magare. Danica se srela sa generalom i predstavila mu svu nesreću koju trpi njen narod, molila je i neke bugarske žurnaliste da služe istini, dobila adresu bugarskog romanopisca Ivana Vazova, te mu pisala o zlom stanju. Malo umirena, i s nešto nade, vrati se kući i deci.
Tasov je obećao da će zulum prekratiti, a Danicu je u Prokuplju sačekao pukovnik Atanasov i stao ispitivati: zašto je išla u Niš, s kim se viđala, šta rekla. Jednom je pretio – odvojiću te od dece i internirati „v stara Blgarija”. Motrio je kud se kreće. Pa okrenuo priču. Veli, sad, da će joj nabaviti sve namirnice, šta treba. Ona, ovako otpozdravlja bugarskom pukovniku: „Vi tražite od mene, kao Srpkinje, da se za čanak sočiva odreknem svoje dužnosti. To neću nikada učiniti, ni po cenu života svoje dece.”
Junaštvo je bilo razgovarati na taj način s nečovekom koji je vodio krvavo kolo.
„Dobre, dobre, će vidime”, otpozdravio je pukovnik Čačanki.
Ali, general Tasov beše od reči, pokušao je da domoroce reši komitskog iga. A jedina duševna odbrana nesrećnicima pravoslavnim ukaza se u Kosti Vojinoviću. I uteha. Časom, onako oko Jastrepca protiv Austrijanaca, časom sa ove strane Toplice oko Vidovače protiv bugarskih komita. I, tako iz dana u dan, dok ne pogibe blizu Grgura, na koncu 1917. To je bilo neminovno. Onaki junaci moraju poginuti.
Komite se na tu pogibiju pomamiše od radosti i dadoše u novi bes, trpajući narod u neki podrum u Prekadinu kod Prokuplja, gde ih je mučio komita Lazar, veoma u volji Atanasovu. Očajni narod još jedared moli Danicu da ide u Niš kod generala, i opet je uspela da prođe kroz te dveri. Srećom, u povratku Atanasov ne beše u Prokuplju, Tasov je tamo poslao nekog pukovnika Rajeva da stvar ispita, a Danica javila Topličanima: „Doći će izaslanik generalov i treba ići pred njega, žalbom protiv zločina, i molbom da se naši ljudi otrgnu iz ruku Atanasova i Lazara, i sprovedu u Beloljin gde će postupati komandant ’opolčežaca’. Digoše se žene jer su ljudi bili pokupljeni, a Rajev se pokaza kao pristupačan, i njemu je bilo komita preko glave.
„Čim je stigao Rajev, doleteo je i Atanasov da štiti svoje ’vojvode’. Naši behu provedeni u obližnji Belonjin, gde ostaše do početka juna. Posle tih događaja mene su Bugari proterali na austrijsku teritoriju preko Blaca, i više se nikad ne videh sa sirotom Danicom” – zabeležila je njena učiteljica.
U vreme Topličkog ustanka, bugarske vlasti uhapsile su Danicu Marković, utamničile u Niškoj tvrđavi i osudili na smrt, a oslobođena je blagodareći zalaganju Crvenog krsta, holandske kraljice Vilhelmine i bugarskog književnika Ivana Vazova. Sve do kraja okupacije nije uspela da pobegne iz Prokuplja i u to vreme umire joj sin Slobodan.
Po povratku u Beograd razvela se od muža koji je otišao s drugom, izgubivši pri tome i zdravlje i prilično imanje, pa je ubrzo umro, ostavljajući Danicu samu u prestonici i nemaštini, sa petoro dece. U razmaku od nekoliko leta preminule su i njihove dve kćeri, Milica i Ljubica, a književnica je skončala 9. jula 1932. na klinici doktora Antića u prestonici Srbije.
Gvozden Otašević,
Politika 
